Porodica Žunjić
Trinaestoro Žunjića iz Trnave
Nataša ima 23 godine, Mirjana 22, Gordana 20, Milorad 17, Jovana 15, Marko 13, Miloš 12, Rade 9, Marta 8, Veljo 4 godine a Bojana jedan mesec
Trnava pod Jelicom – Razvigor s Jelice ulazi Žunjićima kroz otvorena vrata i jedinom njihovom sobom u prizemlju pronosi miris kuvanog pasulja sa „smederevca”. Bojana beše pridremala i majka je položi u krevetac, tepajući svom jedanaestom detetu.
– Ona nam je sad mezimče – kaže Slavica Žunjić (43), koja je sa Željkom (47) izrodila i već odgajila desetoro.
Šestu ćerku rodila je onomad, šestog marta, i majčinski bira reč da bi objasnila kako se mala pojavila u našem svetu.
– Bojana nije neželjena, daleko bilo, već samo neplanirana. Željko i ja nismo ni slutili da ćemo imati više od petoro, ali eto... Moja majka rodila je osmoro.
Najmlađi stanovnik ove kuće nije se javio dok smo tu posedeli, a najstariji tumači zašto su vrata otvorena.
– Kuva se, a i nas je puno, nema vazduha – veli Željko Žunjić.
To je samo jedan od prinudnih običaja u ovoj porodici, prvoj u ovom delu Srbije. I ostale navike uvodio je život: dogodi se da tri dana uzastopno jedu samo krompir, zid se kruni jer je ispod patosa šljaka a ne beton, nema se za slavu o svetim Đorđu i Nikoli. Štogod im se, ipak, vraća na drugi način: niko od čiste, uredne dečice da se nakašlje ili povisi glas.
– Za 26 godina braka nikad nisam digao ruku na ženu, mogu da se zakunem na sveću. Nekad se sporečkamo ali i brzo pomirimo, skuvamo kafu i zagrlimo – priča muž.
Žena svedoči da je tako („Nemamo vremena za svađu”) i nepogrešivo ređa kad su sve jedno drugom, jedanaest puta, rekli da su deca najveće bogatstvo.
– Nataša ima 23 godine, Mirjana 22, Gordana 20, Milorad 17, Jovana 15, Marko 13, Miloš 12, Rade 9, Marta 8, Veljo 4 godine a Bojana jedan mesec, nepun. Nataša je udata ovde u Trnavu, ima dvoje dece, Valentinu i Nikolu. Mirjana s mužem živi u Batajnici, imaju Jovanu, a Gordana se udala u Ostru i rodila Kristinu.
Bojana je, tako, samim dolaskom na svet već postala četvorostruka tetka, ali to u ovoj kući niko ne smatra čudnovatim. Imaju preču brigu: kako i od čega da se preživi. Željko sa zanatom i Višom ekonomskom nigde ne radi, žali se na oboljenje stomaka. Milorad, doduše, pomaže kod suseda u strugari, a Slavica je glavni strateg za prihode.
– Nemamo pravo na dečji dodatak otkako je četvrto dete preraslo, ali primamo materijalnu nadoknadu za njih, između 8.400 i 8.600 dinara, zavisno od meseca. Vladika žički Hrizostom šalje nam 5.000 mesečno, a kad nam ponestane svega odem u manastire te zamolim. Uvek mi daju, zejtina, kafe, šećera – opisuje žena.
Na okućnici su lane imali 760 struka paradajza a Slavica je okopavala i baštu kod susetke, nadničeći, dok nije zatrudnela sa Bojanom.
– Nikad ne smem da dozvolim da ostanemo bez tri namirnice: brašna, pasulja i krompira. Ostalog ako bude.
Željkov otac je Čačanin a Slavičin sa Čemernog, par je dugo živeo i radio u Beogradu promenivši četrnaest podstanarskih adresa, i u zavičaj vratio 2001. godine. Vitor Stanić iz Trnave, koji živi u Velikom Gradištu, dao im je ovu kućicu za život (ima i spratnu sobu gde spavaju) sedam ari bašte i još 20 ari u selu, gde seju kukuruz. Imaju petoro kumova (Velja je krstio ministar Velimir Ilić), ali ne znaju gde zetove i unučad da dočekaju.
– Zetovi su znali kakvo je stanje, rekli smo im na vreme. Ali, sve ćerke udale su se čestite, nisam se odvajala od njih, tu ne može niko da prigovori – reče Slavica.
I ovo malo imetka umalo da nestane u ognju. Jedne noći počela je da im gori kućica, zapalila se instalacija („Bio je 14. februar, baš smo gledali seriju ’Selo gori‘”), pa su sledećih 26 dana proveli bez struje i svetla. Ali, ne stide se siromaštva, ne kukaju na sudbinu i ne kriju želje.
Željko: „Žudim da omogućim deci malo bolje uslove za život, spavao bih na patosu samo da dobijemo svoj krov”. Slavica: „Kad ostarimo, da imam gde decu da dočekam”. Milorad je bio na poslu ali ukućani znaju da bi on najviše voleo traktor. Miloš: „Voleo bih da mi neko kupi patke da ih čuvam, i novu biciklu. To sam želeo i kad sam bio mali” – kaže dvanaestogodišnjak.
Život bi nam, dabome, bio pust da nije želja. Žunjići, zasad, srećno žive u svom siromaštvu, po starinskom uzoru: dan i komad
Izvor: Politika
(2009)
– Ona nam je sad mezimče – kaže Slavica Žunjić (43), koja je sa Željkom (47) izrodila i već odgajila desetoro.
Šestu ćerku rodila je onomad, šestog marta, i majčinski bira reč da bi objasnila kako se mala pojavila u našem svetu.
– Bojana nije neželjena, daleko bilo, već samo neplanirana. Željko i ja nismo ni slutili da ćemo imati više od petoro, ali eto... Moja majka rodila je osmoro.
Najmlađi stanovnik ove kuće nije se javio dok smo tu posedeli, a najstariji tumači zašto su vrata otvorena.
– Kuva se, a i nas je puno, nema vazduha – veli Željko Žunjić.
To je samo jedan od prinudnih običaja u ovoj porodici, prvoj u ovom delu Srbije. I ostale navike uvodio je život: dogodi se da tri dana uzastopno jedu samo krompir, zid se kruni jer je ispod patosa šljaka a ne beton, nema se za slavu o svetim Đorđu i Nikoli. Štogod im se, ipak, vraća na drugi način: niko od čiste, uredne dečice da se nakašlje ili povisi glas.
– Za 26 godina braka nikad nisam digao ruku na ženu, mogu da se zakunem na sveću. Nekad se sporečkamo ali i brzo pomirimo, skuvamo kafu i zagrlimo – priča muž.
Žena svedoči da je tako („Nemamo vremena za svađu”) i nepogrešivo ređa kad su sve jedno drugom, jedanaest puta, rekli da su deca najveće bogatstvo.
– Nataša ima 23 godine, Mirjana 22, Gordana 20, Milorad 17, Jovana 15, Marko 13, Miloš 12, Rade 9, Marta 8, Veljo 4 godine a Bojana jedan mesec, nepun. Nataša je udata ovde u Trnavu, ima dvoje dece, Valentinu i Nikolu. Mirjana s mužem živi u Batajnici, imaju Jovanu, a Gordana se udala u Ostru i rodila Kristinu.
Bojana je, tako, samim dolaskom na svet već postala četvorostruka tetka, ali to u ovoj kući niko ne smatra čudnovatim. Imaju preču brigu: kako i od čega da se preživi. Željko sa zanatom i Višom ekonomskom nigde ne radi, žali se na oboljenje stomaka. Milorad, doduše, pomaže kod suseda u strugari, a Slavica je glavni strateg za prihode.
– Nemamo pravo na dečji dodatak otkako je četvrto dete preraslo, ali primamo materijalnu nadoknadu za njih, između 8.400 i 8.600 dinara, zavisno od meseca. Vladika žički Hrizostom šalje nam 5.000 mesečno, a kad nam ponestane svega odem u manastire te zamolim. Uvek mi daju, zejtina, kafe, šećera – opisuje žena.
Na okućnici su lane imali 760 struka paradajza a Slavica je okopavala i baštu kod susetke, nadničeći, dok nije zatrudnela sa Bojanom.
– Nikad ne smem da dozvolim da ostanemo bez tri namirnice: brašna, pasulja i krompira. Ostalog ako bude.
Željkov otac je Čačanin a Slavičin sa Čemernog, par je dugo živeo i radio u Beogradu promenivši četrnaest podstanarskih adresa, i u zavičaj vratio 2001. godine. Vitor Stanić iz Trnave, koji živi u Velikom Gradištu, dao im je ovu kućicu za život (ima i spratnu sobu gde spavaju) sedam ari bašte i još 20 ari u selu, gde seju kukuruz. Imaju petoro kumova (Velja je krstio ministar Velimir Ilić), ali ne znaju gde zetove i unučad da dočekaju.
– Zetovi su znali kakvo je stanje, rekli smo im na vreme. Ali, sve ćerke udale su se čestite, nisam se odvajala od njih, tu ne može niko da prigovori – reče Slavica.
I ovo malo imetka umalo da nestane u ognju. Jedne noći počela je da im gori kućica, zapalila se instalacija („Bio je 14. februar, baš smo gledali seriju ’Selo gori‘”), pa su sledećih 26 dana proveli bez struje i svetla. Ali, ne stide se siromaštva, ne kukaju na sudbinu i ne kriju želje.
Željko: „Žudim da omogućim deci malo bolje uslove za život, spavao bih na patosu samo da dobijemo svoj krov”. Slavica: „Kad ostarimo, da imam gde decu da dočekam”. Milorad je bio na poslu ali ukućani znaju da bi on najviše voleo traktor. Miloš: „Voleo bih da mi neko kupi patke da ih čuvam, i novu biciklu. To sam želeo i kad sam bio mali” – kaže dvanaestogodišnjak.
Život bi nam, dabome, bio pust da nije želja. Žunjići, zasad, srećno žive u svom siromaštvu, po starinskom uzoru: dan i komad
Izvor: Politika
(2009)
Нема коментара:
Постави коментар